Postporođajna depresija se događa.

Baby blues se događa.

Nezavisno od godina, od obrazovanja, od statusa, od toga da li je trudnoća bila uredna ili nije pa mislimo ”neće mene”, od broja dece, da li je prvo, drugo ili treće. Nezavisno od toga kod ste zanimanja, pa mislite ”ne može to meni”. Ja sam psiholog i da i meni se to desilo, ja sam prošla kroz jedan oblik postporođajne depresije. Zato, ne bih počela sa pukim definicijama. Jer ono što svaka majka doživi kroz period trudnoće, sam porođaj i dolaskom deteta na svet je univerzalno i nema jednu definiciju. Da, sve mi imamo to srednje ime ili nadimak mama, to je ono što nam je zajedničko ali sve mi mame smo različite u svom majčinstvu i roditeljstvu ibaš kao takve originalne.

Sama trudnoća je razdoblje snažnih emocija, sa jedne strane počinjemo da osećamo neke nove vrste zabrinutosti, straha, brige dok je sa druge strane pojačana potreba za ljubavlju i pažnjom,jer sad nas je dvoje. Još tokom trudnoće pokušavamo da se adaptiramo na novi život  koji dolazi, na jednu ogromnu promenu iz života bez dece i roditeljstva u sve to, ili iz jednog broja u drugi, dvoje roditelja i dete plus dolazi još jedno, a sve je to novo i nepoznato bez obzira koliko željeno bilo. Tu su fiziloške promene koje nas prate tokom trudnoće i posle, ali i psihološke. Tu su hormoni s jedne strane i naše promene raspoloženja, s druge strane, koje prave zbrku, jednom trenutku se smejemo a u drugom plačemo. Kao što bi rekli od sjaja do očaja. Šta sve može da preplavi jednu trudnicu? Pored tih lepih osećaja,”blagoslovenog stanja” na kom je naglasak, često ima i druge strane medalje o kojoj se manje priča a to su nesigurnost, preterana osetljivost, različiti strahovi.  Na psihičko stanje i emocije žene u velikoj meri utiče, odnos sa partnerom ali i sa sobom prvenstveno, roditeljima, ali i okolinom i okolnostima u kojima se odvija trudnoća. Sigurno ste se sreli sa pitanjima poput:

  1. ”Jel ste planirali dete ili se desilo?”
  2. ”Imate li dovoljno novca za sve to, znate dete je obaveza”
  3. ”Da li ćete moći da ga izdržavate?
  4. ”Jesi li spremna da postaneš majka”
  5. ”Jesi li spremna na potpuno nov način života?”

Pa se onda sve to i zapitamo… Zašto ovo pišem? Sve su to vrlo lična pitanja koja utiču na stanje žene, buduće mame. Samo je Vaša stvar da li se to desilo ili je planirano, da li i kako ćete to da podnesete, iznesete. Ono što je važno je ono što vi kao žena mislite i želite, i dogovor i odnos između Vas i partnera.To da li ste spremni, mislim da je svako od nas dobio isti odgovor kada smo postale majke. ”Nisam spremna. Samo sam mogla da mislim da jesam, da čitam, slušam i skupljam informacije o tome, ali kada sam uzela dete i prvi put krenula u presvlačenje, hranjenje onda sam shvatila da je teorija u redu, ali je praksa ipak malo drugačija.”

”Nisam spremna – ne znači da to i ne mogu da uradim.” To je jedna vrlo važna rečenica u majčinstvu. Sve što ne znam je i prilika da naučim, to zapamtite. U glavi je i dalje bezvroj pitanja koja dobijamo tokom vremena i našeg ličnog iskustva. I to je ono što je važno, dobro i neprocenjivo.

POSTPOROĐAJNA TUGA (BABY BLUES) je termin koji se koristi da se opiše stanje zabrinutosti, tuge, i iscrpljenosti, kao i osećaj gubitka kontrole nad emocijama i preplavljenosti emocijama, osećaj preplavljenosti obavezama oko deteta, kućanskih poslova i nemogućnost da ih sve odradimo. 

SIMPTOMI:

  • velika tuga
  • strah
  • emocionalna razdražljivost
  • zabrinutost
  • iznenadni plač
  • promena raspoloženja.

Sve je to odraz zabrinutosti jedne majke da neće moći da se dovoljno dobro brine za svoju bebu, te odgovornosti koja sama uloga majčinstva po sebi donosi. Tu je jedna trijada između želja – očekivanja (od sebe i od drugih) i realnost. Ovo stanje se javlja kod velikog broja majki (i do 80%) i ono je blago i prolazno, može trajati od nekoliko dana do dve nedelje. Gore spomenuti simptomi spontano prolaze kada se majka prilagodi novim uslovima. Moj savet svim mamama je:

”Nemojte postavljati prevelika očekivanja sebi, dajte sebi vremena da se upoznate sa bebom i sa sobom u jednoj važnoj ulozi,ulozi majke.”

POSTPOROĐAJNA DEPRESIJA

U slučaju kada ti osećaji ne nestanu ili se pogoršaju, postoji mogućnost da se radi o postporođajnoj depresiji. Simptomi postporođajne depresije pojavljuju se u prvih 4 do 8 nedelja ili nekoliko meseci nakon porođaja, a manifestuju se u obliku:

  • nesanica ili preterana pospanost
  • umor, česte promene raspoloženja i nagle oscilacije
  • osećaj usamljenosti, tuge
  • preterana briga i zabrinutost za dete, nemar za dete
  • razdražljivost, plačljivost, teskoba i otežana koncentracija
  • oscilacije apetita (od teškog gubitka apetita do prejedanja)
  • hiperaktivnost do hroničnog iscrpljivanja
  • osećaj osobe da se ne može da se suoči sa problemima
  • osećaj slabosti i nemoći, negativna razmišljanja
  • teškoće pamćenja i koncentracije
  • sniženo samopouzdanje, osećaj krivice i nemoći
  • emocionalna labilnost
  • izbegavanje kontakta s ljudima
  • napadi panike
  • gubitak interesa za dete i ostale bliske osobe.
  • misli o smrti i samoubistvu

ZAŠTO ŽENE KRIJU SVOJU TUGU, A POKAZUJU SREĆU?

Opet se vraćamo na očekivanja. Nakon porođaja, od žene se očekuje da se raduje dolasku deteta na svet te ona može biti uplašena od osude sredine ako javno pokaže svoja negativna osećanja. Zbog toga, mnoge žene kriju svoju potištenost u ovom periodu i glume pozitivna osećanja. Šta se onda dalje događa? Mi svoja osećanja guramo pod tepih, tu se gomila, pa dođe opet neko socijalno neprihvatljivo osećanje, Pa opet gurnemo pod tepih, samo radi očekivanja drugih i da nas neko ne osudi, tj okolina. A onda na neki način mi osudimo sami sebe. Kako? Skupljanjem velike količine ”neprihvatljivih” emocija, dođe do pucanja našeg sistema i mogućeg nastanka postporođajne depresije.Obraćanje za pomoć nije znak slabosti već upravo suprotno; ako ne možemo sami bez doktora rešiti problem upale krajnika, pluća, zašto onda očekujemo da sami moramo rešiti postporođajnu depresiju?

”Svako osećanje jedne majke ili buduće majke je važno ma kakvo ono bilo. Pozitivno ili negativno. Važno je dati tom osećanju mesto da se izrazi i proradi, da ne bi kasnije dovelo do pucanja.”

UZROCI POSTPOROĐAJNE DEPRESIJE

Ne postoji konkretan skup faktora koji uzrokuju depresiju. Zašto? Jer uzroci mogu biti veoma različiti od osobe do osobe. U slučaju postporođajne depresije se najverovatnije radi o kombinaciji fizičkih i emocionalnih promena, a ona može biti i posledica raznih životnih problema, kao što su finansijski problemi, manjak podrške, loši partnerski odnosi, briga o drugom detetu itd. Istorija depresije ili depresivnih epizoda koje nisu vezane za trudnoću takođe povećava rizik od pojave depresije nakon porođaja. Što duže traju simptomi, odnosno što je duži period u kome osoba sa postporođajnom depresijom ne potraži stručnu pomoć i ne dobije podršku porodice, to su posledice veće i ozbiljnije.

Moguće posledice su,loš odnos majke i deteta, razvoja deteta i porodičnih problema. Najočiglednija posledica postporođajne depresije se vidi u odnosu majke i deteta:

  • manjak pažnje
  • manje fizičke nežnosti(dodira, maženja, uzimanja u ruke)
  • manje vokalne i vizuelne komunikacije sa bebom(manje priče, osmehivanja, razgovora, pevanja)

Kako postporođajna depresija može uticati na razvoj deteta?  Zbog smanjenog kontakta i interakcije majke i bebe, može doći do problema sa razvojem ili zakašnjenja u odnosu na uobičajeno. A odnosi se na usvajanje govora, prohodavanje, kasnije na emocionalne reakcije deteta i probleme u ponašanju.

Postporođajna depresija može biti podstaknuta emocionalnom i stresnom situacijom te očekivanjima koje majčinstvo samo po sebi donosi.

Želja da žena bude savršena u ulozi majke i njena očekivanja, da uz ”savršena majka” bude i savršena žena svom partneru, savršena domaćica, kuvarica, da po mogućnosti nastavi i sa uspešnom karijerom… Sve su ovo najčešći razlozi zbog kog se javljaju osećaji krivice i osećaja ”ja ne vredim”, pa ide udar na samopoštovanje i samopouzdanje. Pitanje je sledeće: da li postoji ovakva super majka, super žena? Ja je još nisam upoznala. Ako vi jeste, javit. Dakle, problem je u nepomirenim očekivanjima, željama,realnosti i mogućnosti. Socijalna očekivanja koja ulogu majke predstavljaju kao nešto što je prirodno i normalno i da tu ima mesta samo za prijatne i pozititvne emocije, zbunjuju mlade majke koje se nađu u ovakvim situacijama. SVAKA EMOCIJA JE VAŽNA I SVAKA EMOCIJA JE U REDU. DOZVOLIMO SEBI EMOCIJE BAŠ TAKVE KAKVE SU A NE DA OSEĆAMO ONO ŠTO NEKO OČEKUJE ILI DRUŠTVO OČEKUJE. Ono što ti osećaš, to ti treba. Tvoja osećanja ti ”govore” šta ti je. Sva osećanja su tu da nas vrate sebi. Zato obrati pažnju na njih, ne odbacuj ih.

LEČENJE POSTPOROĐAJNE DEPRESIJE:

Pre načina lečenja bih rekla da je roditeljstvo i uloga majke jedna od najlepših i najvažnijih uloga u životu jedne žene ali i najteže. Sa puno izazova. Često u životu, u bilo kojoj sferi, poslovnoj, ljubavnoj nameće se neki standard, očekivanja i šta bi trebalo. Isto tako i u roditeljstvu. Volela bih da naglasim da je roditeljstvo drugačije za svakog roditelja. Očekivanja i pritisci o nekom”univerzalno dobrom roditeljstvu” nam donose poteškoće i probleme, koji se na nas odražavaju i fizički i psihički. Kad se javlja problem? Pred zahtevima i očekivanjima. Nas od sebe samih i od okoline. 

Prvi korak u lečenju je prihvatanje toga da imamo problem, poteškoću da se izborimo sa svime što majčinstvo nosi, što nosi jedna nova beba u kući i poteškoću da se izborimo sa svojim osećanjima. Naglasak na osećanja jer, ono o čemu razmišljamo( a to je kako ću ovo da uradim, pa da li je to u skladu sa očekivanjima, bilo da su moja ili tuđa) dovodi do toga kako se mi osećamo (zadovoljstvo zbog urađenog ili razočaranost jer nismo ispunili tuđa ili svoja očekivanja, dolazi tuga, strah, ko će šta da kaže, strah od sebe ”da li sam dobra mama”, ”da li ja ovo mogu”) i zbir ova dva, dakle misli i osećanja nas dovode do naših reakcija i ponašanja.

Kada se javiti za pomoć doktoru, psihijatru, psihologu, psihoterapeutu:

  • Kada osećate da vam je teško i da ne možete
  • Kada osećate težinu u brizi prema detetu jer je to posledica simptoma
  • Kada vam je teško da obavljate svakodnevne stvari, poput ustajem, tuširam se, kuvam za nas, za dete, raspremam kuću(jer je i to posledica simptoma)
  • Kada simptomi traju duže od dve nedelje, to je neki propisani standard.

Lečenje postoporođajne depresije se odvija putem antidepresiva, lekovi koji se najčešće prepisuju uz uputstva i kontrolu lekara, uz kombinaciju psihoterapije, psihološkog savetovanja sa psihologom. Nekada se može samo uz samo razgovor, nekada uz kombinaciju ova dva, u zavisnosti od njenog razvoja.

Iz mog iskustva: kada se meni jedna mama javi za razgovor, mi možemo da pričamo o simptomima, ona je pročitala na internetu, prošla kroz neke, kao i ja. Ali pored simptoma, važnost pridajem samoj osobi,  sa svim svojim emocijama, manama, vrlinama, očekivanjima. Umesto da krenemo sa popisom simptoma, radije krećem sa pitanjima:

  1. ”Ispričajte mi svoju priču”. Jer svaka od nas ima svoju priču sa svojim zašto i kako.
  2. ”Postoji li nešto u Vašem životu zbog čega se osećate loše, nezadovoljno?” Jer svi mi imamo neka svoja nezadovoljstva i to je život. Hajde da vidimo šta, kako…Šta možemo da prihvatimo, za šta imamo volju i želju da menjamo i na koji način.
  3. ”Šta je to u Vašem životu što vas čini nesrećnom?” Jer svi smo mi kad smo srećni, srećni smo na sličan način, ali kad smo nesrećni, nesrećni smo na ”svoj način.

U daljem radu, radimo na tome da osvestimo svoja negativna uverenja o nesposobnosti za izvršavanje uloge mame, i preoblikovanju u pozitivnija i funkcionalnija verovanja o sebi. Puno puta smo usvojili neka pravila i ponašanja koju jedna uloga treba da sadrži, kao št o je to uloga majke. A najčešće ih usvajamo kroz našu porodičnu istoriju, odnos sa majkom, bakom prabakom, odnosno kakve su one kao majke bile. To vreme i vreme u kom smo mi sada majke, dolazi u jednu vrstu sudara i nemogućnosti pomirenja, pa radimo na tome da uzmemo ono što je najfunkcionalnije za nas kao majke sada, i prihvatimo i nove komponente majčinstava danas. Često nepovezanost sa samim sobom, dalje vodi u gubitak nepovezanosti sa drugima. Umesto da bol označim kao nešto neželjeno i loše što je najbolje rešiti lekovima, hajde da vidimo koju nam poruku bol prenosi? Ponekad je sve što za nekoga možemo napraviti je zagrliti ga i pustiti da bol izađe. Na kratko znaju da nisu sami. Nekad smo tužni, razočarani, teško se nosimo sa bolom i svakodnevnim funkcionisanjem, jer život nije krenuo onim putem kojim smo mi planirali i hteli. E sad, tu je neka vrsta rešenja da vidimo šta je to što želimo, što možemo , što ne možemo i kako da to dovedemo u balans.

KAKO SAMI SEBI DA POMOGNETE AKO PROŽIVLJAVATE POSTPOROĐAJNU DEPRESIJU:

  • Preispitati svoja očekivanja(to radimo u razgovoru sa psihologom)
  • Nemojte imati previsoka očekivanja od sebe u ulozi majke
  • Nemojte imati previsoka očekivanja od toga kako bi trebalo da se osećate. Već je u redu da se osećate baš tako kako se osećate.
  • Podelite svoja osećanja sa svojim sigurnim osobama, važno je da se pričate, razgovarate, da se osećate prihvaćeno i shvaćeno.
  • Budite u kontaktu sa članovima porodice, partnerom, dozvolite da vam se pomogne. Prihvatiti pomoć nije sramota.
  • Negujte svoju vezu i odnos sa partnerom. Nadite vremena za vas dvoje, za razgovor, čašu vina, pa bar i 10 minuta. 
  • Vreme za sebe, važno je jer odmorna mama može da brine svojoj bebi.
  • Razgovarajte sa drugim mamama o ovome, na taj način ćete smanjiti osećaj krivice i uvideti da niste sami u ovome. Jer zaista niste. Samo je podela na one koji o tome govore i one koji to ne rade.
  • Dajte sebi vremena da se prilagodite ulozi majke.
  • Vežbaje. Fizička aktivnost ima pozitivan efekt na raspoloženje.
  • Pravilna ishrana može smanjiti osećaj umora i razdražljivosti.
  • Ne morate očistiti  celu kuću danas. Može nešto i sutra. Ne morate ni sve sami. Podelite obaveze.
  • Često dremajte, sa bebom, dok i ona spava.

KAKO MOŽETE DA POMOGNETE NEKOME KO IMA POSTPOROĐAJNU DEPRESIJU:

  • Pokrenite razgovor i predložite osobi da potraži stručnu pomoć
  • Budite tu za nju u vidu podrške,razgovora, pružite razumevanje i pomoć u vidu svakodnevnih stvari koje osoba obavlja: pranje sudova, peglanje, pričuvajte bebu na 10, 15minuta, neka osoba samo odmori, ode u kratku šetnju, uradi ono što joj je potrebno.

Simptomi postporođajne krize su česta pojava kod novopečenih majki i o njima treba otvoreno razgovarati. Ako ste suočeni sa strahovima i brigama u vezi sa vaspitanjem deteta, to vas ne čini lošom osobom ili lošom majkom. Traženje stručne pomoći nije znak slabosti nego odgovorno ponašanje prema sebi, svom detetu i partneru.

 

Aleksandra Jedvaj, master psiholog

Seansu možete zakazati na mail: jamamapsiholog@gmail.com