Ovaj tekst posvećujem svim mama koje imaju svoju zvezdu na nebu. Niste same.
Bio je početak maja, rano jutro. Sedim u kupatilu i posmatram tračicu na korpi za veš. „Jedna crtica. Okej. Čekaj još malo. Šta je ovo? Dve crtice! DVE CRTICE!“. Izlećem iz kupatila i budim muža: „Dušo, trudna sam!“.
Iako se nismo nadali prinovi u ovo „zlo“ doba, ipak se desilo. Na prvom pregledu doktor je potvrdio trudnoću. S obzirom da je bilo rano, ništa drugo nije mogao da vidi, pa mi je zakazao pregled za dve nedelje. Od početka sam osećala da nosim blizance, iako mi to niko nije potvrdio zvanično. Bila sam mnogo umorna, spavala sam po 15 sati dnevno, jela sam više nego u prvoj trudnoći… Na drugoj kontoli stvar je bila poprilično jasna. Doktorka je, prvo ozbiljno gledala u mene, pa u ekran ultrazvuka, pa opet u mene. Po difoltu sam pomislila da nešto nije u redu, a onda me je blago pogedala kroz osmeh i rekla: „Čestitam! Blizanci su!“. Zaplakala sam od sreće. Još uvek nisam pronašla reči koje bi bile prikladne da opišu vtlog uzbuđenja, sreće i ljubavi, koji sam osetila. Bez obzira na činjenično stanje da nosim blizance, doktroka je pokušala da mi ukaže na probleme koje takva trudnoća nosi. Ipak, to i dalje nije moglo da umanji moju sreću, skoro da je i nisam čula koliko sam bila zaokupirana mislima o dve bebe. Zapravo, žena je pokušavala da mi ukaže na mogućnost da jedna beba ne preživi. Sada znam da se taj sindrom zove „sindrom nestajućeg bizanca“. Radi se o tome, da pre 12 nedelje trudnoće, postoji rizik da jedan blizanac prosto ne preživi. Uzrok ovakve pojave nije poznat, odnosno naučni sumnjaju da može biti bilo šta, od toga da se beba nije lepo „zakačila“ za matericu, do toga da je beba bolesna pa je prirodnom selekcijom otklonjena. Naravno da je u mojoj glavi takva mogućnost bila nemoguća, jer mlada sam, još nisam napunila ni 25 godina, ne spadam u grupu rizičnih, nemam nikava teška oboljenja, ne pijem lekove, sve analize koje sam uradila su odlične. Znači, nema šta da krene po zlu.
Izašla sam iz ordinacije gledajći sličicu sa dve tačkice: „Bože, blagoslovena sam!“.
Koliko sam često vadila sličicu iz torbe da bih pokazala svoje dve tačkice došlo mi je da je zalepim na čelo i tako šetam kroz grad. Toliko sam poludela od sreće da sam čak i kuci i maci objašnjavala kako ćemo imati dve bebe. Neću ni da prepričavam koliko je ćerkica bila srećna što će odjednom dobiti duplo društvo, još više me boli što se nije ostvarilo.
Sve je bilo u redu, a onda sam otišla na kontrolu. Bila sam 11. nedelja i neki dan, još par dana i ulazim u treći mesec. Ponovo ležim na krevetu i posmatram doktorkino lice. Opet me zabrinuto gleda, ipak nisam posumnjala da nešto nije u redu. Ovoga puta se nije osmehnula. Pogledala me je tužno i rekla: „Žao mi je, jednoj bebi je srce stalo“. U mojoj glavi je odzvonila tišina. Cela zgrada se srušila na mene. Nije bilo suza, nije bilo ničega. Samo ogromna praznina, rupa bez dna, koja se puni bolom. Ostala sam nema do kraja pregleda iako sam se trudila da delujem normalno, bar malo. Ostalo mi je tek toliko glasa da suprugu saopštim da nam je ostala jedna tačkica. Došla sam kući. I dalje nema. Sela sam na krevet. Bespomično gledam u jednu tačku. Osećam da je bol u mojoj rupi bez dna došao do vrha. Ostala sam sama i onda sam se raspala. Na komadiće. Kao kada se razbije ogledalo. Vrištala sam od bola. Celo telo me je bolelo. Suze su me gušile. Nisam želela nikoga da vidim. Nisam želela ni sa kim da pričam. Samo sam želela da budem sama. Sama i raspadnuta. Za samo mesec dana sam od najveće sreće došla do najveće tuge.
Prvo sam bila besna, na sebe a onda i na druge. Ljuta, gnevna. „Kako je moglo to da mi se desi? Bože, zašto si me kaznio? Tačno, drugi su krivi, nisu svi bili srćni što ćemo dobiti blizance! Oni su priželjkivali da se ovo desi!. Ja sam kriva, sama sam kriva! Trebalo je bolje da jedem, više da spavam. Muž je kriv! Nije me pazio, nije brinuo o meni!“. Svega je bilo, i iracionalnih misli i projekcija i magijskog mišljenja…a onda je nastupila tuga, i sa njom krivica, i odgvornost, i samoponižavanje…I dugo sam bila nema. I raspadala se kad ostanem sama. I ponovo zanemim kad neko dođe, kao da je sve u redu, jer ko može, zaboga, da razume moj bol. I bila sam u pravu. Niko nije razumeo. Nije bilo utehe.
Komentari su bili, neki malo blaži, neki malo oštriji, ali uvek isti:“Pa šta da radiš, dešava se. Nemoj da se nerviraš, imaš drugo, njemu će da škodi. Ćuti, ko zna zašto je to moralo tako, bolje je ovako. Nisi jedina. Bolje sad dok je malo nego posle nešto da mu fali.“ Šta god rekli, možda su bili u pravu, ali to nije pomoglo. Osećala sam se kao da sam sama na svetu, kao da se samo meni to dešava. Iako znam da su mi mnogi misli dobro, šta god da su rekli samo me je odbijalo i zatvaralo u sebe, da patim u tišini. Još više me je izjedalo što sam se osećala nepravedno prema bebi koja je živa. Bila sam podeljena. Trebalo je da se radujem, što i jesam, što imamo bar jednu bebu a opet nisam mogla ni da ne tugujem za bebom koje više nema. Imala sam očekivanja, nadala sam se, maštala da će biti dve. Zapravo sve te slike koje sam stvorila u glavi su me i ubile na kraju. Ali zar nije prirodno da u tako srećnim situacijama i maštaš o tome, da maštaš o tome kako će bebe izgledati, kako će se zvati, kako će rasti? Tuga i sreća su se prosto smenjivale i osećaj nepravednosti: „Kakva sam to majka, kako može da me ne bude žao za bebu? Kakva sam to majka, kako se ne radujem bebi koja dolazi?“. Začarani krug iz koga se ne vidi izlaz.
Jedino što je moglo da mi pomogne u tom trenutku jeste da znam da nisam sama, da nisam luda što me toliko boli, da podelim sve sa nekim ko je isto prošao.
Onda sam na Googlu počela da tražim rešenje. I pronašla samo jedan jedni tekst, na jednom portalu,gde je mama iskreno podelila svoje iskustvo. Bilo mi je lakše. Odmah mi je bilo lakše. Kao da sam podelila bol. Nisam jedina koja pati. I to je bila jedina prava uteha. To što mi je bilo lakše ne znači da me je prošlo. Mislim da takve stvari nikada zapravo ne prođu samo ih prihvatimo i naučimo da živimo sa njima. Ono što sam naučila iz svega ovoga je da ne možemo sve da planiramo, neizvesnosti su neminovne, koliko god nešto želeli i bili ubeđeni da će tako biti, život će nas demantovati, loše stvari nam se dešavaju da bi ojačali, pripremili se za nešto bolje, naučili nešto iz njih. Ali ono glavno što me je cela ova situacija naučila i zbog čega pišem ovaj tekst jeste šta je ženama potrebno u tom trenutku gubitka. Ženama je potrebna podrška. Žao mi je, koliko god vaši komentari bili dobronamerni i koliko god želeli da pomognete, a priznajem da nije lako snaći se i pomoći nekome u takvoj situaciji, to neće utešiti srušeni univerzum jedne žene. Samo će je dodatno zatvoriti i odbiti. Jedino što možete da uradite je da je saslušate bez i jedne reči, i 1000 puta ako treba, i da iskreno sa njom podelite svoje iskustvo, ako ste ga nažalost prošli, a ako niste onda da je „spojite“ sa nekim ko jeste. Zato sam i napisala ovaj tekst, za sve mame koje nemaju od koga da čuju da nisu lude zato što pate, da neće proći i da se neće pomiriti sa tim samo će prihvatiti, da im na neki način pružim podršku u njihovom bolu. Zato ovaj tekst ne sadrži nikakva psihologiziranja o situaciji, samo savet kako da se ponašaju oni koji su u poziciji tešitelja i iskrenu ispovest za one koji se osećaju sami na svetu.
Želim da se zahvalim svim mama koje su sa mnom podelile svoja bolna iskustva. Kada sam objavila na društvenim mrežama svoj primer, javilo mi se puno žena, poznanica, prijateljica, komšinica ali i nepoznatih žena i devojaka sa svojim pričama, koje su me iskreno ganule i pomogle mi da se ne osećam jedinom. Iz svih primera izvukla sam baš to, da je svima značilo da čuju slična iskustva i da bez obzira na sve što su prošle ipak su uspele da postanu mame. Zato želim da verujem da uvek ima nade.
Za sve mame, niste same!
Marija Igić, diplomirani psiholog
