Neznanje i neizvesnost se teško podnosi i kada prepoznamo samu srž problema koji nas muči, doživimo ono svima poznato olakšanje.
Često prepoznajemo da imamo problem ali kada treba da ga i opišemo, javlja se blokada. Želimo nešto da rešimo ali ne znamo kako. Kada ne umemo da imenujemo ono što osećamo i šta tačno taj problem izaziva u nama, manja je i mogućnost da ćemo ga rešiti a on samo izaziva našu nelagodu, neprijatnost i frustraciju upravo zbog nemogućnosti njegovog rešavanja. Zato se i kaže kad prepoznamo problem i nazovemo pravim imenom, već smo na pola puta do njegovog rešenja.
Prvi korak na putu rešenja problema je nazvati ga pravim imenom, a kasnije dolaze mogući načini i biranje potencijalnog rešenja problema.
Tehnika fokusiranja koju je Eugen Gendlin napisao i uspešno koristio sa svojim klijentima, nam kroz nekoliko koraka omogućava da pogledamo u sebe, prepoznamo problem, opišemo ga i takodje prepoznamo način na koji ga doživljavamo, odnosno kako problem utiče na nas i šta u nama izaziva.
Uspešnost rešavanja problema zavisi od toga kako pristupamo svojim osećajima koji se javljaju u vezi sa odredjenim problemom. Sposobnost da obuhvatimo celovitost doživljaja problema, nam daje mogućnost njegovog rešavanja.
Ljudi i ljudska osećanja su složena i nije ih lako izraziti na pravi način i tačno imenovati. Mnogi smatraju da je lako razumeti i imenovati osećanja, pa to shvataju kao nešto na čemu se ne mora raditi niti truditi.Zapravo sposobnost da tačno imenujemo ono što osećamo, razumemo i povežemo sa datim problemom se razvija i vežba,nije nešto što nam je dato ili urođeno. Početak susretanja sa najšim emocijama, osećanjima, i razvijanjem istih se javlja vrlo rano, po rodjenju, u kontaktu i interakciji sa našim prvim objektima, uglavnom majkom. U detinjstvu smo različita stanja naučili da imenujemo različitim rečima, počev od primarnih a to su glad, strah, preko besa, radosti i ljubavi.
Često kasnije tokom života, automatski opisujemo stanja na primer besna sam, ljuta i dalje prelazimo na problem i pokušavamo da ga rešavamo.Medjutim često iza jedno osećanja može stajati drugo, kao što ćesto iza ljutnje ustvari stoji strah. Kako smo došli do toga? Tako što smo zastali, nismo automatski nalepili etiketu osećanja kao što smo naučeni,već smo malo dublje pogledali u sebe , pokušali da identifikujemo ono što osećamo, dozvolili to sebi, odnosno prošli kroz proces fokusiranja i došli do pravog osećanja. Koje nam dalje, omogućava da doživimo ono što stvarno taj problem u nama izaziva odnosno naš lični doživljaj problema, da celovito sagledamo problem i kasnije put do njegovog rešenja.
Ova tehnika nam omogućava da koristeći svoje telo, osećajući svoje emocije, osećanja povežemo sa mislima, i celovito sagledamo problem.
Prvi korak je: raščišćavanje prostora. Počinjemo sa pitanjem:’’Kako se osećan?’’, ‘’Šta mi upravo smeta?’’. Dopuštajući da se pojavljuju sve misli i problemi, ne vezujući se ni za jedan od njih. Moguće je da će se pojaviti više problema, puštamo da ih da dolaze, prolaze ne udubljujući se ni u jedan. Veliki i mali, teški i beznačajni problemi. Rasčišćavamo put do opuštenosti i pitamo se kakav je naš život sada i šta nas sprečava da se dobro osećamo? Cilj je osloboditi se barem na neko vreme svega onoga što nas mući i posmatrati to sa distance
Drugi korak je: osećajni utisak. Izabrati jedan od problema i dopustiti sebi da osećamo sa njim. Ali ne automatski kako to najčešće činimo i odmah ga definišemo, nego bez izgovaranja reči, u sebi, osećamo. Šta problem izaziva u vašem telu dok o njemu razmišljate? Osetite celi problem.Poenta je da ne govorimo, već da slušamo i osećamo usebi šta zaista on izaziva u nama.Ovaj korak se čini lak i jednostavan medjutim najčešće na njemu nam treba više vremena, vežbe i pomoći da do njega dođemo.
Treći korak je: ključna reč. Pokušajte pronaći reč i sliku koji odgovaraju jedan drugom kada pomislite na problem. Ili rečenica na primer kao težak kofer, opisujemo osećanje.Nekada dok izgovaramo, naići ćemo na promenu u telesnom doživljaju, na koji pronalazimo pravi način opisa onoga što osećamo u vezi sa tim problemom.
Četvrti korak je: uporedjivanje ključne reči i osećanja. Poredimo reči sa onim što osećamo i doživljavamo u svom telu. Kad se poklope slika i reč, može doći do znaka ‘’ovo odgovara’’, kao kad se prisećamo nečega što smo zaboravili pa kažemo ‘’to je to, setila sam se.’’
Peti korak je: postavljanje pitanja. U ovoj fazi postavljamo pitanja o doživljaju problem. Primer iz trećeg koraka, opis našeg doživljaja, rečenica ‘’kao težak kofer’’. Zbog čega je ovaj problem tako ‘’težak’’? Upotrebljavate reč ili rečenicu koju ste vi osetili i povezali. ‘’Zašto je tako mučan, težak, opterećujuć, jak, tesan, bespomoćan?’’ Šta god ste upotrebili kao reč koja opisuje Vaš telesni doživljaj na problem.U ovoj fazi se vrlo često dolazi do viđenja problem čak i različitog,novog od onoga kako smo krenuli na početku.
Šesti korak je: prihvatanje. Nakon svih faza u ovoj prihvatamo ono što smo doživeli, osetili, definisali, izgovorili, u celini. Ono što su nam zajednički telo i um doneli. Moguće je da odmah osetimo smer, put, način na koji se otvaraju moguće verzije rešavanja problema, a možda će nam trebati malo vremena da se slegnu utisci, osećanja, emocije, senzacije, odgovori. Ukoliko mislite da možda možete još bolje da shvatite odredjeni problem, tehnika se može ponoviti ispočetka. Možete takodje u ovoj fazi osetiti i trenutno olakšanje i saznanje ‘’Sada barem znam u čemu je poteškoća’’, i dati sebi prostora i vremena da odlučite šta ćete sa tim problemom dalje.
Tehnika fokusiranja jeste jednostavna i lagana, ali je potrebno vreme da bi se uvežbala. Ukoliko Vam ne uspe iz prvog puta, setite se da kao i za sve u životu, treba vremena i vežbe. Previše je očekivati da se koraci usvoje odmah. Nakon nego vremena vežbe i uz pomoć stručnjaka da se prodju odredjene etape, moguće je fokusirati se na emocije i misli, nositi se sa osećanjima i tehniku primenjivati svakodnevno ,vezano uz probleme koji se javljaju.