Pre nego što postanemo majke, slobodne smo da svoje vreme usmerimo u različitim pravcima u kojima želimo, mislimo, hoćemo. Sa dolaskom deteta, nekako se čini da se svaka majka suoči sa gubitkom upravo tog slobodnog vremena i osećaja slobode. Zapravo se čini da živimo u modernom dobu gde su nam sve informacije na dohvat ruke, a mi ne uspevamo da ih uhvatimo, već smo u stalnom preispitivanju da li je to što radimo dobro, dovoljno…
Dolazak deteta nam menja život iz korena, ali ono što nam otežava majčinstvo je ogroman pritisak koji je nametnut današnjim mamama. Očekuje se da se odmah po porođaju vrati ‘’idealna telesna težina’’, izgube kile i bude fit, lepe, sređene, odmorne, kuća čista, ručak spreman svaki dan i da se što pre vrate na posao. Ne čini se kao normalan proces i tok prirodnog majčinstva. Ne dopušta se da mama bude tužna i ranjiva, nego uvek vesela, raspoložena i puna snage za sve. Ne dopušta se da joj majčinstvo bude teško i period koji joj je potreban da se prilagodi na novu ulogu, već ‘’hajde trgni se, pa ti si sada majka, moraš to, nemaš vremena da ne možeš nešto.’’ Ne dopušta se da se u prvi tren ne zaljube u svoje tek rođeno dete, nego se stvara pritisak i moranje da to bude ljubav na prvi pogled i neopisiva sreća, a iz toga nastaje sram da ako nisi na prvu osetila povezanost sa detetom, da nisi dobra majka. Ne dopušta se da odlučiš sama koji je način na koji će detetova potreba za hranom biti zadovoljena,da li adaptirano mleko ili dojenje, već moraš da dojiš jer prave majke doje. Ne dopušta se da želimo da odemo negde same, bez dece, u šetnju, na kafu, izlet jer to onda znači da možda ne volimo dovoljno svoju decu, ako želimo i imamo vreme samo za sebe. Ne dopušta se da kažeš da nekad i ne uživaš baš u majčinstvu, moraš uživati u svakom trenutku, jer kakva si ti to onda majka ako ne uživaš baš uvek. A realnost je ipak malo drugačija…..
Majke su u današnje vreme pod velikim stresom i pritiskom okoline. Svi majčinski potezi su pod budnim očima posmatrača, ili su propitivani ili osuđivani ili savetovani. Takav način života i pristup majčinstvu stvara pritisak od koga formiramo misli i uverenja da nismo sigurne da li smo neki majčinski zadatak napravile “dovoljno dobro”, ispravno ili društveno prihvatljivo.
Šta dobijamo od modernog majčinstva i pritiska?
Dobijamo jednu izvesnu dozu straha, stalnu opterećenost da nešto ne zaboravimo ili ne propustimo. Stalno se pitamo da li to što radimo, radimo dobro ili ne, a izgubili smo mogućnost da pronađemo sebe i svoj stii u tom majčinstvu, da osećamo šta osećamo, izgubile smo mir da budemo u tom trenutku, sada i ovde i da uživamo u detetu takvo kakvo jeste a ne da čekamo i očekujemo da bude drugačije, onako kako smo zamislile ili kako su nam nabili očekivanje da treba da bude. Kao rezultat pritiska modernog majčinstva i roditeljstva, mi uskraćujemo sebi mogućnost da budemo prisutni za svoju decu. A razvijamo podlogu za anksioznost i depresiju.
Upoznaj sebe kao mamu.
Jedan od osnovnih problema jeste što mi sebi ne dajemo prostora da se upoznamo u toj našoj najvećoj, najvažnijoj ali i najtežoj ulozi, već igramo po nekim knjigama, pravilima, savetima, očekivanjima. Tražimo savršenstvo u svemu. A sve ovo nam servira jedan veliki tanjir frustracije koji govori pojedi i progutaj ovo, a ovo ostavi za kasnije i tako redom šta trebamo, moramo, šta je dobro a šta nije.
U redu je da se ne zaljubimo na prvi pogled u svoje dete.
U redu je da nam treba malo vremena da se povežemo sa njim.
U redu je je da pitamo za savet i mišljenje ali ne i da osećamo pritisak ili da nam se nameće da tako moramo i da uradimo.
U redu je da se ponekad osećamo izgubljeno, tužno, ljuto, nesnađeno.
U redu je da bebi damo adaptirano mleko ako nas dojenje fizički i psihički iscrpljuje. Nismo manje dobre majke zbog toga.
U redu je da dojimo ako to želimo, ali ne i da to ‘’moramo’’.
U redu je da ne kuvamo detetu svaki dan, već da damo i gotovu kašicu.
U redu je da osećamo da nam je ponekad’’svega dosta.’’
U redu je da se osećamo iscrpljeno, teško i da nam majčinstvo teško pada. Jer to je sastavni deo roditeljstva, kao i kada se osećamo lepo i srećno. Ne znači da smo nezahvalne.
U redu je da poželiš da odeš negde sama bez dece, ne znači da ih ne voliš.
U redu je da uradiš nešto samo za sebe i da ne osećaš grižnju savesti. Jer mi smo pre nego što smo postale mame, bile mi, bez velikog M. Imale smo svoje potrebe, želje i u redu je da ih i sada zadovoljimo.
U redu je da dete bude samo sa tatom, bez maminog prisustva. To ne znači da ne brinemo dovoljno za svoje dete i da smo ‘’manje mame’’ ako nismo sa njim svakom trenutka.
U redu je da povremeno stavimo svoje potrebe ispred dečijih.
Nezahvalno je upoređivati se sa drugim mamama.
Majčinstvo nije takmičenje. Ali nažalost živimo u takvom vremenu gde se to vidi baš kao takvo. Kakva kolica voziš, koje marke garderobu kupuješ detetu… a posebno ‘’dobra’’ podloga za razvoj upoređivanja i krivice mama jesu društvene mreže na kojima u prvi plan ispadaju neka dobra i skupa kolica koja se nameću kao trend ili ‘’must have’’. Sređene kuhinje, blistaju, deca uvek u čistoj i ispeglanoj garderobi, mame tip top sređene, sa čistom kosom, šminkom i fit telom. Da li ste primetili da su mreže prepune ovakvih slika koje nameću šta je ok a šta nije, a vrlo mali broj podeli uplakanu sliku sebe, kada joj je bilo dosta svega, od nespavanja, dojenja, umora i iscrpljensti. Svaka majka i dete su drugačiji, individualni i posebni. Ono što kod jedne majke funkcioniše, ne znači da će i kod druge. A nekad se slepo držimo toga i idemo preko svojih granica, ne prepoznajući ih. Izgubimo osećaj i sposobnost da oslušnemo sebe kao majku i svoje dete i da se prihvatimo kao takvi, a to često (što je i normalno razvojno) znači drugačije od tamo neke mame sa instagram slike. Danas je tako lako upasti u tu zamku poređenja . Ta zamka raste kao i naša krivica kada previše vremena provodimo upoređujući sebe i svoju decu sa drugim mamama i njihovom decom. Time najčešće, pored krivice dobijemo i nesigurnost u sebe kako roditelja. Postanemo krhki, ranjivi i stidimo se ako nešto ne uspemo ili ne možemo. Kao na primer sa dojenjem, ako ne ide, iscrpljuje mamu i mleka ima sve manje a mama i dalje forsira jer je rečeno ‘’da je dojenje najbolja hrana za bebu’’ a ne formula, vrlo često se susrećem sa mamama koje to forsiraju toliko da idu do toga da sebe krive što nemaju mleka. A nisu krive, krivicu i sram su usvojile jer je preovladalo upređivanje sa drugom mamom koja doji, a nije umela da oslušne sebe, svoje telo, i potrebe. Na kraju, najvažnije jeste da dete ne bude gladno a ne kojim putem zadovoljava glad. Tako sebi otežavamo majčinstvo i izazivamo neželjene emocije. Postajemo samokritične, osuđujuće, što smanjuje našu sposobnost za stvaranjem bliskosti sa sobom u novoj ulozi i sa građenjem biskosti i intimnosti sa našom bebom. Dobijamo udaljavanje umesto zbližavanja.
Kada dobijemo decu, ne znači da naše potrebe treba da nestanu.
Možda dok su bebe i jako mali, u prve 2,3 godine je teže izvesti i jednostavne stvari za sebe, poput otići u wc na miru, istuširati se i oprati kosu, ali vremenom se uhodamo, oni rastu i postaju samostalniji, nezavisniji i postane lakše svima. Povremeno treba da stavimo svoje potrebe ispred dečijih. Zašto? Jer jasnim izražavanjem svojih potreba i želja, kao i ostvarivanjem dajemo deci primer šta znači imati potrebe i zašto je važno zdadovoljiti ih. Da se potrebe razlikuju od čoveka do čoveka i da će biti i različite od njihovih, i da je to uredu. Kroz ovo naša deca razvijaju i empatiju ali i poštovanje drugih ljudi i njihovih potreba, vežbaju strpljenje kao osobinu. Da nisu samo oni važni i jedini, već da su jednako važne i potrebe drugih članova u porodici, mame, tate, brata, sestre i šire okoline.
U svom iskustvu i radu sa mamama sam primetila da sebi često ne dozvoljavamo da osećamo to što osećamo, da svaku emociju koju definišemo kao ‘’negativne’’ ili nepoželjnu, sebi branimo što svesno, što nesvesno. Ne dozvoljavamo sebi da pogrešimo, da drugi vide da nam je teško. Ili kad to i učinimo onda se osećamo ‘’manje vrednom’’, ‘’manje dobrom mamom’’, što nije tačno. Forsiramo uverenje ‘’ma sve ja to mogu sama’’, čak i kada bi nam pomoć dobro došla. Pa dovodimo sebe u stanja nepotrebne iscrpljenosti, nemogućnosti kontrolisanje emocija, besa, dalje idemo do anksioznosti i depresije. Što dalje naravno utiče na sam naš odnos prema sebi, detetu i partneru. Čini se da velika većina nas i dalje ima moto’’sine, mama zna najbolje, daj ja ću umesto tebe, nemoj da se mučiš’’, pa se nakon nekog vremena čudimo kako dete neće da se oblači samo, traži da mu dodam čašu vode umesto da ustane i uzme. Čini se da iz najbolje namere našoj deci oduzimamo mogućnost da kroz jedan prirodan proces nauče da šta žele kao i da se zauzmu za želju,za sebe, da nauče da je uredu i pogrešiti, ali i uvažavati tuđe potrebe iako se razlikuju od naših. Dalje ovakvo razmišljanje kroz majčinstvo vodi jednu mamu u smeru nezadovoljstva sobom i neispunjenošću kao ženom.
Nekoliko korisnih saveta mamama:
-Često se poredimo sa drugima iz naše potrebe da se potvrdimo i dokažemo sebi, partneru, okolini. Umesto toga, pokušajte sebi da postavite sledeće pitanje? Kako se ja zaista osećam? Šta ja želim od odnosa majka-dete? Šta je ono što bi mene učinilo ispunjenom? Ne šta se ‘’nameće’’. Dakle uzmite malo vremena za sebe i razgovor za sobom, da otkrijete vaše stvarne potrebe i kako možete do njih a ne da slepo sledimo ‘’trendove’’, ne znajući šta je ono što je naša želja, potreba, naš trend, i najvažnije što nama odgovara.
- Nađite barem jednu osobu sa kojom možete da podelite svoja osećanja. Sva ona osećanja koja osećate, sa kojima se borite, koja vam je teško da priznate, kažete, prihvatite. Nađite mrežu podrške, neku grupu mama, javite se psihologu, jer važno je da u toj ‘’samoći’’ uvidite da ipak niste same, da ipak ne osećate samo vi to, jer puno nas oseća širok spektar emocija, samo neko priča i razgovara o tome, a neko ne. I svaka emocija je važna, ne samo ona za koju mislite da je ‘’prihvatljiva.’’
-Razmislite o svojim mišljenjima i očekivanjima od majčinstva i roditeljstva.
-Razmislite o odnosu i vezi koju želite da stvorite sa svojom decom i partnerom.
-Razmisilte o tome koji je vaš sistem vrednosti i vrednosti vaše porodice koju stvarate. A ne šta je ono što većina mamama i porodica smatra dobro, ispravno i vredno. Jer svaka majka i porodica je priča za sebe, sa svim svojim emocijama, širokim i dugačkim kao duga, sa svim tantrumima, prihvatanjima/ne prihvatanjima, borbama, neprospavanim noćima, proplakanim danima, naletima smeha, tuge, sreće, nezadovoljstva, planova, nemogučnosti ispunjenja istih, zagrljanja, poljubaca, bliskosti i zahvalnosti na kraju turbulentnog dana. Setite se toga, sledeći put kada krenete sa upoređilvanjem.