U našoj kulturi, generalno su ljudi naučeni da se bave svim i svačim osim sa samim sobom. Uvek ima nešto drugo što bi radili, svesno ili nesvesno, a ustvari time se udaljavamo od sebe.

Strah od samoće je strah da ćemo se sresti sa sobom. Strah od onoga šta će se tamo desiti, šta ćemo tamo videti, da li će nam se to sve svideti.

Mnogi ljudi se boje samoće, i ceo život čine sve, da se ne sretnu sa njom. Ali od sebe se ne može pobeći. Naučiti da budemo u dodiru sa sobom je važna stvar. Od detinjstva smo se neretko susretali sa raznim teškoćama od kojih su neke bile obojene patnjom, bolom i tugom. Kasnije, su mnogi od nas, da bi izbegli tu patnju, gurali svoje emocije pod tepih, radili sve samo da ih ne osete, tražili nešto čime će se pozabaviti, samo ne sobom. Ponekad se toliko bojimo svojih emocija da na sve načine, i po svaku cenu izbegavamo sebe i da ostanemo sami sa sobom. Zapravo bežimo od sebe samih, pa gledamo televiziju, tražimo nešto na internetu, neprestano skrolamo po instagramu, fejsbuku, bavimo se društvenim mrežama, a sve to u cilju da odvučemo sami sebi pažnju od sebe.
Sve dok se bavimo svime okolo osim sobom, mi kao tragamo za zadovoljstvom, unutrašnjim mirom, a zapravo sabotiramo sami sebe.
Ljudi koji ne umeju biti sami sa sobom, ne umeju da budu srećni. Ni sa sobom ni sa drugima.

Zbog izbegavanja sebe, svojih emocija, možemo da budemo nesigurni, pod stresom, anksiozni, nezadovoljni pa i depresivni.

Važno je odvojiti vreme za sebe, suočiti se sa sobom, svojim emocijama i svime onim za šta mislimo da je strašno i teško. Jer dobijamo puno više korisnih stvari nego da i dalje bežimo od sebe. Deca vole da budu sama, jer je samoća mesto gde upoznaju sebe i gde mogu na miru da pretvaraju svoje snove u javu. Još jedan razlog da malo više pratimo ono dete u sebi, ili da nas naša deca podsete na vrednosti.

Šta dobijamo kada naučimo da budemo sami sa sobom:

  • Bolje razumevanje sebe
  • Bolje razumevanje svojih emocija
  • Usklađenost sa sobom, svojim mislima i osećanjima
  • Bolje razumevanje drugih
  • Razumevanje prošlosti
  • Više strpljenja i saosećanja za sebe ali i druge
  • Racionalnije odlučivanje
  • Iskrenost sa sobom i drugima
  • Podsetićemo se stvari koje volimo
  • Veća produktivnost
  • Veća sposobnost uživanja u nečemu
  • Manje stresa, straha
  • Manje zavisnosti, više samostalnosti.
  • Prestaćete da čekate odobravanje i potvrde od drugih

Usuditi se živeti u samoći retka je hrabrost, jer mnogo je onih koji bi radije sreli svog ljutog neprijatelja nego sopstveno srce u sebi.

Kako da stignemo do sebe i bude nam prijatno sa sobom?
Nađite svakog dana malo vremena sa sebe. Neka to bude za početak 15,20 minuta, ko može i pola sata bi bilo dobro. Izaberite neko mesto u vašoj kući, dvorištu, bilo gde , gde se osećate prijatno i mirno. Sami sa sobom, bez telefona i ostalih uređaja koji odvlače vašu pažnju. Pustite misli malo da lutaju, upitajte sebe nekoliko pitanja: ‘’Kako sam, kako se osećam, šta želim, šta mi je potrebno u ovom trenutku, koji su moji strahovi, čega se plašim, kako mogu da budem sebi podrška?’’ Možda će vam doći da zaplačete, možda ćete se uplašiti, osetiti krivicu… Ali sve te misli su samo misli koje vam ne mogu uraditi ništa, osim pružiti vam pogled u sebe, svoje emocije i odnose. Možemo bolje čuti svoje misli i uverenja. Razmisliti koja nam koriste, a koja više ne rade za nas.Otvaramo jedna nova vrata, odnosno dozvoljavamo sebi da osećamo to što osećamo, da se upoznamo (ponovo) sa svojim mislima, emocijama, strahovima, ranjivostima, željama i mogućnostima.
Samoća je potrebna i lekovita. Samoća ume da boli ponekad jako, ali ni izbliza kao lažna druželjubivost.

Nežnost, dodir, ljubav, pažnja, sigurnost, vrednost, strpljenje, potvrda,osmeh, zadovoljstvo razumevanje, razgovor, kafa, ručak, šetnja, zagrljaj… Sve nam ovo mogu dati neko drugi, ali niko nije dužan da nam to i da. Važnije je što sve ovo možemo dati i sami sebi.

Kada naučimo da sami sebi dozvolimo da se uhvatimo u koštac sa nekim uverenjima iz detinstva koja nam više ne koriste, a mi ih slepo koristimo, kada prekinemo obrasce koji nas danas samo sputavaju, i dozvolimo sebi da napravimo nove, bolje šablone, dobijamo puno. Starog/novog sebe, koji je pomirio prošlost sa sadašnjošću i konačno može da  uživa u sebi, sa sobom, sa svojim željama, uverenjima, vrednostima, ne tuđim. Možemo da se oslobodimo tereta koje nosimo, i krenemo ka svojim ciljevima, ka sebi. Možemo sami sebe da zagrlimo, uzmemo za ruku, damo ono što nam treba, ne da čekamo da nam potrebe zadovolji drugi i da nam bude prijatno u društvu sa sobom, na kafi, u šetnji, ne čekajući da nas drugi odvede tamo gde želimo.

Kada sam dopustila sebi da na površinu izađe sve što sam ja, kada sam naučila da budem sama sa sobom, pa da mi i u početku bude neprijatno, bolno, teško, tek tada sam shvatila da je to nešto najbolje što sam sebi dala. Samoću nisam više shvatala kao nešto strašno, već kao način da pitam sama sebe kako sam i šta mi je potrebno, da shvatim koliko je važno da nam bude prijatno prvo sa sobom da bi se osećali stvarno prijatno i u društvu drugih. Na samoću gledam kao na svoj prijatelja saveznika,koji mi omogućava da se ne izgubim u ovom brzom svetu u kome živimo, koja mi daje mogućnost da brinem o sebi, preispitam svoje želje, ono što mi je potrebno, da bolje razumem svoje emocije a onda i reakcije, da realnije gledam na svet, da biram ljude sa kojima ću da provodim svoje vreme, da prestanem da zavisim od odobravanja drugih ljudi, da se manje plašim i da više uživam u svom životu i ljudima koje sam odabrala da ga čine.

Aleksandra Jedvaj, master psiholog

Seansu možete zakazati na mail: jamamapsiholog@gmail.com